U četvrtak, 27.studenog u Velikoj dvorani Centra za kulturu u Tivtu, s početkom u 20 sati bit će izvedena predstava "Hormoni", Gradskog pozorišta iz Podgorice.

Predstavu je režirala Alisa Stojanović, po tekstu Mile Mašović Nikolić.

Predstavu će igrati renomirani crnogorski glumci Dejan Đonović, Ivana Mrvaljević, Dubravka Drakić, Katarina Krek, Sanja Jovićević Popović, Branko Ilić, Branka Femić, Andrea Mugoša, Emir Ćatović, Ivona Čović, Darko Bjelobrković i Maja Šarenac..

RIJEČ REDATELJA

Drama “Hormoni” privukla me je svojom temom ali , pre svega, stilom pisanja mlade autorke Mile Mašovic. Kratke i britke rečenice, otmeni, diskretni crni humor, efikasnost i jednostavnost jezika replika i dogadjaja, kritički , a ne agresivan odnos prema problemima ovog vremena.

Verujem da je zadatak svakog ozbiljnog pozorišta da prati i analizira vreme u kojem radi i živi i da otkriva nove kreativce. Zato je ovo hrabar repertoarski potez Gradskog pozorišta.

Ovu dramu sam predlozila bas Gradskom pozorištu jer ima strukturu za ansambl-predstavu, koja trazi disciplinu, ozbiljnost i timski rad. Ansambl ovog pozorišta ima taj potencijal.

Alisa Stojanović

RIJEČ PISCA

           
U modernom društvu pitanje ’pravljenja porodice’ odavno nije moderno pitanje, a ipak je to ono čime se ovaj komad bavi. „Hormoni“ treba da nas nateraju da se zapitamo ima li uopšte smisla maštati o porodici iz ženskog ugla, odnosno ima li porodica uopšte više značaja za nas. Još jedno od pitanja koga se dotičemo je da li zaista postoji neka razlika između tradicionalne muško – ženske porodice i moderne porodice koju mogu činiti najrazličitiji parovi – različiti u smislu staleža, obrazovanja, roda i pola. Ovaj komad preispitiuje ideju o ’majčinstvu’. Majčinstvo se po navici poistovećuje sa ’urođenim materinskim instinktom’. Istina je da majčinska ljubav nije nešto što izleti iz žene zajedno sa detetom. Ova ljubav je nešto što se neguje i razvija. Ona je uvek posledica određene zrelosti. Onda kada nema te zrelosti, dešavaju se tragedije. Uzroke takvih nesreća ne treba tražiti u ’iskvarenoj prirodi’ žene, već u lošim okolnostima i životnim nedaćama koje su ih navele da ne osećaju ništa, čak ni prema svom detetu. Suočavanje sa rađanjem kao činom ima za cilj da natera gledaoce da se zapitaju šta je to humano u čoveku, a šta animalno. Ovo je važno zato što samo ona društva koja su u stanju da jasno uvide razliku između ovih dveju sila suprotstavljenih u svakom čoveku mogu da se razvijaju. U protivnom nastaje haos, a svaki haos po svojoj prirodi vodi ka kataklizmi. Ovaj komad je ujedno i kritika komformističkog društva koje ne ume da ceni ’život’ kao najvišu vrednost. 

Mila Mašović Nikolić